Oko je jedan od naših najvažnijih čulnih organa kako bismo mogli da se orijentišemo u svom okruženju. U pogledu svoje strukture i funkcionalnosti, oko se može uporediti sa objektivom fotoaparata: svetlosni zraci prolaze kroz prozirnu površinu oka – rožnjače – kroz zenice.

Veličina zenice, a samim tim i količina svetlosti incidenta, regulisana je zenicama. Svetlosni zraci incidenta su potom umotani objektivom iza njega i projektovani na mrežnjaču. Tamo se svetlost pretvara u nervne impulse, koji se prenose iz očnog nerva u mozak. Kombinujući slike oba oka, u stanju smo da vidimo spacijalno.